Iako Japanac po rođenju, Keisuke Oba je srce ostavio u Beogradu. Poznat među prijateljima kao Željko, ovaj čuveni diplomata je do poslednjeg daha govorio srpski, a njegova poslednja želja bila je da počiva na beogradskom Novom groblju.
Na njegovom grobu i danas stoji dirljiva poruka: „Ovu zemlju je voleo više od svoje“, svedočeći o neraskidivoj vezi čoveka i grada koji mu je postao prava domovina.
Znajući koliko Japanci drže do tradicije i otadžbine, malo ko se ne bi zapitao kako je jedan diplomata iz Tokija toliko zavoleo Srbiju.
Postoje priče koje prkose geografiji i diplomatiji, a jedna od najdirljivijih vezana je za Keisukea Obu (1935-2002), japanskog diplomatu čije srce nikada nije napustilo Srbiju.
Priča o Keisukeu Obi je svedočanstvo o neraskidivom prijateljstvu. Iako je preminuo na dalekim Filipinima, urna sa njegovim pepelom položena je 27. septembra 2002. godine na Novog groblja.
Od studentskih dana do diplomatskih visina
Keisuke je u Beograd stigao još 1965. godine, odmah nakon studija u Tokiju. Nakon što je diplomirao političke nauke na prestižnom Tokijskom univerzitetu, došao je u tadašnju Jugoslaviju. Sa jasnim ciljem, da proučava njenu političku istoriju. Međutim, umesto suvoparnih činjenica, on je pronašao prijatelje i dom. Zbog svoje druželjubive prirode i neverovatne harizme, brzo je postao deo beogradske čaršije.
Svojim druželjubivim duhom brzo je osvojio srca stanara studentskog doma koji su mu dali ime Željko. Keisuke je to ime nosio s ponosom, savršeno savladavši srpski jezik i kulturu.
Iako je karijeru u Ministarstvu spoljnih poslova počeo nešto kasnije, njegovo savršeno poznavanje srpskog jezika i prilika na Balkanu lansirali su ga u sam vrh diplomatije. Godine 1984. postavljen je za prvog sekretara Ambasade Japana, a kasnije i za otpravnika poslova.
Diplomata koji je spajao dva sveta
Njegova profesionalna karijera bila je neraskidivo vezana za naše prostore. U japanskom Ministarstvu spoljnih poslova važio je za najboljeg poznavaoca prilika na Balkanu. Godine 1984. postavljen je za prvog sekretara ambasade u Beogradu, a kasnije je obavljao funkciju otpravnika poslova.
U najtežim vremenima, od 1995. godine, kada Japan nije imao ambasadora u Beogradu, Oba je bio ključni most između dve države. Njegov autoritet i ljubav prema Srbiji pomogli su da se odnosi dve zemlje održe i u najizazovnijim trenucima.
Ostao uz narod tokom bombardovanja 1999.
Ono što Obu izdvaja u srcima Beograđana jeste njegova hrabrost i lojalnost. Kao otpravnik poslova, on je u Beogradu boravio i tokom bombardovanja 1999. godine, deleći sudbinu naroda koji je zavoleo.
Nakon službe u Beogradu, obavljao je funkciju ambasadora Japana u Zagrebu (1998–2001), ali je njegovo srce ostalo vezano za srpsku prestonicu. U Beogradu je proveo gotovo ceo život sa svojom suprugom Utom, rođenom Berlinčankom, i sinom Naokijem.
Priznanja i večni spomen
Koliko je Keisuke Oba bio cenjen, govori i podatak da je 2004. godine posthumno odlikovan Jugoslovenskom zvezdom prvog stepena. Danas, sećanje na njega čuvaju i stanovnici Rakovice, gde je otkriven Trg sa njegovim imenom, dok lokalno Društvo srpsko-japanskog prijateljstva ponosno nosi ime „Keisuke Oba“.
Podatak da je u poslednjim danima života, dok je bio na službi u Manili, komunicirao isključivo na srpskom jeziku. Ovo zaokružuje priču o čoveku koji je postao veći Srbin od mnogih.
Poslednja želja ispunjena na Novom groblju
Koliko je njegova veza sa Beogradom bila duboka, najbolje govore njegovi poslednji dani. Iako je službovao na Filipinima, pred sam kraj života Keisuke Oba je komunicirao isključivo na srpskom jeziku. Njegova poslednja želja bila je jasna, hteo je da se vrati u grad koji je smatrao svojim.
Urna sa njegovim pepelom položena je 27. septembra 2002. godine uz dirljiv ispraćaj kojem su prisustvovali supruga Uta, sin Naoki, kolege iz Ambasade Japana, članovi Društva srpsko-japanskog prijateljstva i brojni poštovaoci. Polaganje urne na parceli 71 beogradskog Novog groblja bilo je poslednje „zbogom“ diplomati koji je bio više od stranca, bio je naš sugrađanin.
Njegova večna kuća je mesto hodočašća za sve koji veruju u istinsko, ljudsko bratstvo bez granica. Mesto koje svedoči o neverovatnoj ljubavi jednog čoveka prema narodu koji mu nije bio rođen, ali mu je bio najbliži.
Na njegovoj nadgrobnoj ploči u rozarijumu uklesane su reči koje i danas izazivaju duboko poštovanje kod prolaznika: „Ovu zemlju je voleo više od svoje“.
Sećanje koje živi
Danas, sećanje na Keisukea Obu čuvaju ne samo njegovi prijatelji, već i generacije koje posećuju Novo groblje ili prolaze trgom koji nosi njegovo ime. Njegov život ostaje najlepša lekcija o tome kako granice i kulture nestaju pred iskrenim ljudskim prijateljstvom.
Pratite palilula.info za još priča o ljudima koji su obeležili istoriju našeg grada.
Izvor: Telegraf.rs, Foto: gpt
