Višnjički „tramvaj“ nije bio pravi tramvaj, niti je išao šinama, bila je to volovska zaprega koja je između dva svetska rata prevozila putnike od Višnjice do Beograda.
Razni tramvaji su se kotrljali beogradskim ulicama decenijama, a putnici su ih nazivali po boji, obliku ili poreklu: “španica”, “švajcarac”… Ali da li ste ikada čuli za višnjički tramvaj?
Volovska zaprega umesto šina
Nisu šine tramvajske nikada išle do Višnjice. Ipak, između dva svetska rata stanovnici ovog sela imali su svoj “tramvaj”. Reč je o volovskoj zapregi koja je prevozila putnike do Beograda i nazad. Naziv “tramvaj” bio je autoironičan, za meštane Višnjice to je bio jedini mogući prevoz. Za meštane ovog sela bio je praktičan i jedini mogući prevoz do grada, a priča o njemu osvetljava svakodnevni život i potrebu za povezivanjem periferije sa modernim Beogradom.
Zašto je nastao višnjički tramvaj?
U to vreme Beograd se ubrzano širio, a sela poput Višnjice ili Mirijeva bila su još daleko od centra. Meštani su išli u grad zbog posla, pijace ili kupovine. Pojedini seljaci osmislili su praktičan prevoz, volovsku zapregu koja je spajala selo i prestonicu.
Kako je funkcionisao?
Volovska kola mogla su da prime i desetak odraslih putnika. Cena je bila dva dinara po osobi u jednom pravcu. Vlasnik kola čekao je da se kola napune, pa bi lagano krenuo putem.
Putovanje nije bilo brzo ni udobno, ali je putnicima omogućavalo da se ne umore i ne prljaju posle kiše. Seljanin-prevoznik je jednom turu naplatio po deset karata u oba pravca, tako je zaradio 40 dinara. Ako bi vozio 20 dana mesečno, prihod je bio oko 800 dinara, skoro prosečna plata u Kraljevini Jugoslaviji 1935. godine.
Višnjički „tramvaj“ je bio izuzetno značajan za svoje vreme. Pokazivao je kako su ljudi na periferiji Beograda snalazili i prilagođavali se potrebama svakodnevnog života. Danas ova priča podseća na snalažljivost naših predaka i na to koliko su obični ljudi doprinosili razvoju grada, čak i bez šina i motora.
Izvor: Kaldrma.rs, Foto: Obrađena fotografija Joel Martin Halpern
